Slađana Nedeljković slikarka iz Vranja, uspela je da kroz život izgradi sebe u umetničkom smislu i razvije svoj slikarski talenat. Kaže da je još u detinjstvu kod sebe spoznala opčinjenost bojama. Tako da je stekla obrazovanje u Srednjoj umetničkoj školi i bila jedna od desetoro koja je u tom trenutku uspela da upiše ovu školu. Kasnije kroz život nadograđivala je i razvijala svoj talenat tako da se može pohvaliti mnogim izložbama. Od ruke joj ide i pisanje prvenstveno poezije, pa se može reći da je prava umetnička duša.
Kakvi su bili Vaši počeci u slikarstvu?
Zanimljivo je da ja i dan danas volim da kažem da ja volim boje. To voljenje boja me prati još od detinjstva. Tako da još kao mala devojčica s obzirom da smo često putovali sa roditeljima i sa sestrom negde sam upijala tu impresiju sa tih putovanja i to veoma rado prenosila tada samo crtežom na papir. Volela sam da crtam te ljude koje sam upoznavala, smišljajući razne priče za njih ili ispitujući ko je i kako. Volela sam boju još od malena i to me prati do dana današnjeg. Tako da magija četkice nije slučajan naziv, onako kako ja to volim da nazovem i onako kako sam ja to dosta puta objašnjavala nego me to zaista prati celog života.
Da li radite portrete i koliko je važno upoznavanje i psihološki sklop onih koje slikate?
Ima ljudi koji me pitaju za portrete i onako su veoma užurbani. Oni bi da to bude za nedelju dana. To je kod mene jedan potpuno drugačiji proces i ja sebi dajem punu vremensku slobodu, vremenski okvir gde bar nedelju dana provedem gledajući to lice, gledajući mimiku lica, sve te linije koje su nama od životnog značaja. Da li su u pitanju bore, da li su oči veće ili manje, nakošene, ovakve ili onakve i onda često puta me pitaju a kako to kada ljudi na moru to urade za petnaest minuta ili ne znam za pola sata. Međutim, ja volim da se igram sa tom magijom četkice i sa bojom i ono što je meni zanimljivo u tom procesu je upravo ići iz teme u temu. Tako da sada ova jedna duhovna tema kojom sam se bavila petnaestak, dvadesetak dana, će doneti sada jedan novi rad koji može da bude vranjski motiv iza toga će to biti recimo panoroma nekog grada ili slično i tek posle deset, dvadeset puta ili neke lične inspiracije koja mi dođe doći će na rad portret. Ja nisam neko ko stalno radi portrete i onda mi je verovatno iz tog razloga potrebno i više vremena da u uđem u taj lik da osetim to biće na taj specifičan neki način. Tu vrstu senzibiliteta koje to lice meni daje.
Šta su Vam izazovi kada slikate?
Izazov je utrčati u nešto što treba da se radi po izvesnim kanonima i u jednom potpunom miru. Sliku (motivi iz pravoslavlja) je nemoguće raditi na brzinu. Ja sam kupila čak ceo jedan spektar četkica koje su veoma tanke jer je nemoguće to raditi brzo ili širokom četkicom, već veoma pažljivo. Izazov je kada treba utrčati u nešto potpuno drugačije. Ovo je ikona, rođenje Presvete Bogorodice i to je slika koju sam radila 15 dana. Sasvim pažljivo i zadovoljna sam kako je to ispalo. To je takva povezanost sa slikom i sa radom da ta dva do tri sata meni prođu kao pet minuta.
Koji format je Vama najkomforniji bez obzira na temu?
Mislim da baš ovaj format koji imam ispred sebe, koji je nekih dimenzija 40×70 centimetara, ujedno je i galerijski format, zgodan je i praktičan ne zauzima mnogo prostora i ovaj prostor je prilično adekvatan za takvu sliku.
Da li veći formati daju veću slobodu?
Ne mora da znači zato što i veći formati su zahtevni treba popuniti, nije samo staviti sliku na veću dimenziju, već ona treba da ima svoje senke, svoje poteze, svoju popunjenost tog nekog prostora na većem formatu. Ne bih se složila da je lakše raditi na većim formatima jer to takođe traži izvesno majstorstvo. Mogu se ja snaći nakon toliko urađenih slika i toliko godina rada iza sebe sa motivima. Međutim, sa formatom to nije baš tek tako.
