Borisav Stanković, rođen je na današnji dan 1876. godine u Vranju. Njegov otac Stojan, bio je po zanimanju obućar, a majka Vaska, ćerka bogatog vranjskog trgovca Riste Grka. Bora je rastao kao jedinac, jer je njegov mlađi brat Timotije umro u drugoj godini života. Nesreće međutim, nisu prestale smrću malog Timotija, jer vrlo brzo umire i Borin otac, Stojan, 1881. godine, a majka Vaska, dve godine kasnije. Tako da se od tada o Bori starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je bila poreklom iz stare, ugledne, ali osiromašene vranjske porodice, tako da ne čudi činjenica da je vrlo često Bori pričala o “starom“ Vranju.
Bora Stanković je osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime) završio u Vranju. Osmi razred gimnazije završio je u Nišu, gde je i maturirao. Baba Zlata, koja mu je bila i otac i majka, umire u februaru 1896. godine, iste godine kada Bora upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu. Želja za obrazovanjem bila je velika, a kako je Bora bio bez novca, bio je prinuđen da proda kuću lokalnom svešteniku kao bi mogao da nastavi školovanje. Iako je studirao na Pravnom fakultetu pisana reč bila je njegova opsesija. Prvi rad objavio je 1894. godine u časopisu “Golub“. Bila je to pesma “Majka na grobu svoga jedinca“. Potom je 1899. izdao “Iz starog jevanđelja“, a već godinu dana kasnije 1900., u časopisu “Zvezda“ izlazi treći čin dela “Кoštana“. Po njegovim rečima to je “pozorišna igra u četiri čina“. Cela drama štampana je u Srpskom književnom glasniku, dve godine kasnije, 1902. iako ju je Bora više puta prepravljao sve do 1904. kada je izašla konačna verzija. U međuvremenu, 1902. godine u Novom Sadu su objavljeni “Božji ljudi“, a u Beogradu “Stari dani“. U periodu 1903 – 1904. Stanković provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.
Pravni fakultet u Beogradu, Bora Stanković završio je 1904. godine, kada se i oženio Beograđankom, Angelinom Milutinović. Sa njom je imao tri kćeri. Uporedo sa formiranjem porodice i svakodnevnim obavezama Bora Stanković nastavlja da piše, tako da 1910. godine objavljuje roman “Nečista krv“. Ovim delom napravio je veliki iskorak u srpskoj književnosti, tako da je ovaj roman proglašen remek delom. Ratne 1915. godine bio je prinuđen da ostavi porodicu u Кraljevu i da se kao poslanik Ministarstva vera povlači pred neprijateljem u Niš, zajedno sa moštima Stefana Prvovenčanog. Međutim, na tom puta biva zarobljen u Podgorici od strane Austrougara, koji su ga potom internirali u Derventu. Ipak, u julu 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten iz zarobljeništva i vraća se u Beograd. Кako bi prehranio porodicu Bora prihvata da u “Beogradskim novinama“ piše kulturnu rubriku. Četiri godine kasnije, 1920. godine, postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju. U aprilu 1924. Bora Stanković obeležava tri decenije književnog stvaralštva i njegova drama “Кoštana“ se opet štampa i igra. Bora Stanković umire relativno mlad, 22. oktobra 1927. godine, u 51. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Celokupan književni opus Borisava Stankovića vezan je za Vranje. Iako je retko odlazio u Vranje i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima, umeo je majstorski da oslika mentalitet ljudi iz vranjskog kraja. U jednom predavanju priznao je da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao. Spajao je elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima i osobina koje naginju ka naturalizmu. Ipak, mnogi kritičari smatraju ga začetnikom moderne srpske književnosti.
Borisav Stanković i njegovo književno stvaralaštvo imali su veliki uticaj na kulturu Vranja i na formiranje identiteta Vranjanaca.